Sveti Sava

SVETI SAVA

Rastko Nemanjić je rođen oko 1175. godine
 kao treći sin srpskog velikog župana Stefana Nemanje i njegove supruge Ane. Savini biografi u hagiografskom stilu navode da su supružnici Rastka dobili posle dugog prekida u rađanju i da im je zbog toga najmlađi sin bio naročito drag.

O Rastkovom ranom životu ne zna se mnogo. Rastao je u vreme velikih spoljnopolitičkih iskušenja za državu svoga oca i mogao se upoznati sa nekim osnovnim pitanjima vođenja države.

Kada je napunio 15 godina, Rastku je Stefan Nemanja poverio na upravu humsku oblast (Hum ili Zahumlje). Godine 1190, iste kada je Rastko napunio 15 godina, Hum je bio oduzet Nemanjinom bratu Miroslavu. O konkretnim Rastkovim delatnostima na položaju upravnika humske oblasti nema mnogo podataka. Imao je svoj dvor na kome je bio okružen velmožama, visokim funkcionerima kneževskog dvora i odabranom lokalnom vlastelom. Poznato je i da Rastko nije stalno boravio u svojoj oblasti već da je iz očevog dvora odlazio samo povremeno. I pored toga, uprava u Humu nije bila samo počasna titula već je predstavljala praktičnu školu državnog upravljanja.

U Svetu goru Rastko je otišao već pismen i upoznat sa delima ranohrišćanske, vizantijske i staroslovenske književnosti. Njegova zaokupljenost knjigom koju ističu biografi svakako nije opšte mesto žitija. Na osnovu dela koje je ostavio zaključuje se da je pored jevanđelja, apostola i parimejnika i naročito psaltira čitao i prologe i paterike, Lestvicu Jovana Lestvičnika, besede ranovizantijskih crkvenih otaca (posebno Jovana Zlatoustog) kao i pojedina dela crkvenopravne literature.
 
 U Vatopedu, koji je bio Savin dom narednih sedam godina, Sava se iskreno posvetio monaškom životu. Tu je on svakako imao prilike da se bliže upozna sa različitim delima grčke bogoslovske i crkvenopravne književnosti. Rani boravak na Svetoj gori imao je značajnog uticaja u formiranju Savine ličnosti. Tu se formirala njegova religioznost i njegovo shvatanje hrišćanstva i tu je pronašao uzore na osnovu kojih će organizovati manastirski i crkveni život u Srbiji. Sveta gora je tokom čitavog Savinog života ostala njegov drugi dom..

U međuvremenu, u Srbiji je došlo do smene na prestolu. Stefan Nemanja se 25. marta 1196. povukao sa vlasti koju je prepustio svom srednjem sinu Stefanu Nemanjiću. Nemanjina odluka bila je motivisana kako političkim7 tako i verskim razlozima. Posle godinu i po dana provedenih u Studenici (25. mart 1196. — 8. oktobar 1197) Simeon je odlučio da se pridruži svom najmlađem sinu na Svetoj gori. Pismo koje je Sava poslao svom ocu odmah nakon što se ovaj zamonašio8 u kome ga je pozivao da mu se pridruži na Svetoj gori sigurno je takođe motivisalo Simeona da promeni sredinu.

Sava i Simeon su se posle više godina ponovo sreli 2. novembra 1197. godine u Vatopedu. Dolazak Simeona, doskorašnjeg vladara, izazvao je veliko interesovanje kod svetogorskog monaštva. Veliki broj monaha posetio je Savu i Simeona u Vatopedu a oni su velikodušno delili priloge, najviše manastiru Vatopedu u kome su boravili. Sve ove poduhvate Sava i Simeon su zajednički planirali, s tim što je Sava, kao mlađi, te zamisli ostvarivao.

U poznu jesen 1197, Simeon i Sava su uz saglasnost igumana Teostirikta krenuli u obilazak Svete gore da bi se Simeon poklonio svim njenim crkvama i svetim mestima. Prilikom obilaska darovali su brojne manastire, naročito Kareju, Iviron i Veliku Lavru.


Osnivanje Hilandara

Posle izvesnog vremena boravka u Vatopedu kod Simeona i Save se javila ideja za osnivanjem srpskog manastira na Svetoj gori. Njihova početna zamisao sigurno je bila da taj manastir bude sastavni deo Vatopeda. Početkom 1198. Sava je u Carigradu za to dobio saglasnost Aleksija III Anđela. Monasi drugih svetogorskih manastira nisu bili zadovoljni ovakvim razvojem događaja jer su smatrali da će Vatoped dobijanjem Hilandara isuviše ojačati. Uprava Svete gore je zatim molila cara da da manastir u pun posed srpskim monasima. Na ovu molbu car je odgovorio izdavanjem još jedne hrisovulje juna 1198. godine. On je poništio ranije izdati dokument i odredio je da manastir uživa potpunu slobodu tj. da ne bude potčinjen ni protosu ni igumanu Vatopeda. Obnova Hilandara je brzo napredovala i već sredinom godine u njemu je otpočeo monaški život. Za prvog igumana Sava i Simeon su odredili monaha Metodija, svog odanog saradnika. Istovremeno su pozvali Stefana Nemanjića da i on postane ktitor manastira tako da je Hilandar bio pod pokroviteljstvom tri člana srpske vladarske porodice.

 

 Simeon je u Hilandaru umro 13. februara 1199. godine. Sava je uz njega bio do poslednjeg časa i dirljivo je opisao te trenutke. Ubrzo je Sava nastavio da radi na organizovanju Hilandara. U proleće 1199. Sava je opet otišao u Carigrad gde je car Aleksije III izdao još jednu hrisovulju kojom je potvrdio ranije stečena prava Hilandara i dodao mu je opusteli manastir Zig na južnoj obali Svete gore. Do avgusta iste godine Sava se vratio u Hilandar koji je brzo rastao. U vreme Simeonove smrti u njemu je bilo 10—15 kaluđera, da bi se nakon nekoliko godina njihov broj povećao na devedeset. Po Savinim rečima, manastir je postao veličasntven. Za Hilandar je Sava izradio tipik (manastirski ustav) na osnovu tipika manastira Bogorodice Evergetide sa čijim se životom upoznao tokom svojih boravaka u Carigradu.

Trojerucica

Do 1200. godine Sava je postao veoma važna ličnost na Svetoj gori. Tih godina Savu je privlačio usamljenički život ispunjen molitvom. Kupio je isposnicu u Kareji koju je posvetio svetom Savi Osvećenom i gde se povlačio sa jednim ili dvojicom monaha živeći u strogoj askezi. I za Karejsku keliju (ćeliju, isposnicu) Sava je napisao tipik.Iako je Sava već uživao ogroman duhovni autoritet, i dalje je bio samo kaluđer, te ga je sredinom 1200. godine episkop Jarisa rukopoložio za đakona, a potom i sveštenika. Sledeći Savin uspon u crkvenoj hijerarhiji desio se između 1200. i 1204. godine prilikom posete Solunu.9Događaji koji su se u ovo vreme dešavali u Srbiji — građanski rat između velikog župana Stefana Nemanjića i njegovog starijeg brata Vukana — sigurno su uznemiravali Savu. Nije ga ostavio ravnodušnim ni pad Carigrada 1204. godine. U podeli vizantijskih teritorija južna Makedonija, koja je obuhvatala poluostrvo Halkidiki i Svetu goru, pripala je Bonifaciju, markizu od Monferata. Položaj svetogorskih manastira postao je nesiguran pa su Savi braća pisala da prenese očeve mošti u Srbiju.


Zivot u Srbiji ( 1207 - 1217)

Ikona iz HilandaraSava je pošao na dugo putovanje u Srbiju sa Simeonovim moštima i u pratnji grupe hilandarskih kaluđera najverovatnije u zimu 1206/07. godine. Početkom 1207. Nemanjina tri sina sahranila su njegove posmrtne ostatke u grobnicu koju je pripremio u svojoj zadužbini Studenici, a Sava je sačinio službu u njegovu čast. Najverovatnije je Simeon tu ubrzo bio i kanonizovan. Nedugo zatim, Sava je postavljen za igumana Studenice. Pošto je imao zvanje arhimandrita Sava je bio najviše negrčko svešteno lice u Srbiji. Za Studenicu je napisao tipik koji je zapravo predstavljao nešto izmenjeni Hilandarski tipik. Po Domentijanovim rečima, Sava je u Srbiju preneo sve uzore svetogorskog manastirskog života, to jest, osnivao je manastire, lavre i isposnice. Tada je otpočeo i Savin ktitorski rad u Srbiji. Zajedno sa bratom Stefanom otpočeo je radove na podizanju Žiče. Za vreme svog boravka u Studenici, Sava je pored službe napisao i opširno Simeonovo žitije koje predstavlja istaknuto delo srpske srednjovekovne književnosti.

Kao iguman najznačajnijeg manastira u Srbiji Sava je morao da se uključi i u državničke poslove. Po upustvima brata Stefana učestvovao je u dvema diplomatskim misijama. Prva, u kojoj je trebalo da pregovara sa Strezom, bugarskim velikašem10, završila se neuspešno. Mnogo značajniju diplomatsku misiju Sava je obavio kada je 1220. godine Srbiji zapretila velika opasnost od ugarskog kralja Andrije II. Tada je Sava veštom diplomatijom uspeo da ugarskog kralja pretvori od srpskog neprijatelja u prijatelja. Domentijan i Teodosije objašnjavaju uspeh ove misije Savinim čudotvornim moćima.
 
 
" I dođoh sa časnim moštima u Hvosno.
Kada je saznao vladalac sin njegov Stefan Nemanja, i brat mu knez Vukan, skupiše svetitelja i jereje i igumane sa mnogim monasima i sa boljarima svim, sa radošću radujući se i veseljem veseleći se. Došavši sa velikom čašću uzeše mošti gospodina Simeona, pesmama duhovnim blagodareći Boga. Jer kao što prekrasni Josif uze iz Egipta telo oca svoga Jakova i prenese ga u zemlju obećanu, tako i ovi bogoljubivi i blagoobrazni, sinovi njegovi sa svom državom primiše ga, radošću radujući se i veseljem veseleći se, sami noseći prečasno telo oca svoga, i sa velikom počašću položiše ga u ovoj svetoj crkvi, u određeni mu grob, koji blaženi ranije sam sebi beše načinio. A ovo se dogodi meseca februara u 19. dan."

Sveti Sava. Žitije svetog Simeona Nemanje.
(Dolazak sv. Save u Srbiju s moštima sv. Simeona) 


Himna Svetog Save - video snimak