Sveti Sava

Posle izvesnog vremena boravka u Vatopedu kod Simeona i Save se javila ideja za osnivanjem srpskog manastira na Svetoj gori. Njihova početna zamisao sigurno je bila da taj manastir bude sastavni deo Vatopeda. Početkom 1198. Sava je u Carigradu za to dobio saglasnost Aleksija III Anđela. Monasi drugih svetogorskih manastira nisu bili zadovoljni ovakvim razvojem događaja jer su smatrali da će Vatoped dobijanjem Hilandara isuviše ojačati. Uprava Svete gore je zatim molila cara da da manastir u pun posed srpskim monasima. Na ovu molbu car je odgovorio izdavanjem još jedne hrisovulje juna 1198. godine. On je poništio ranije izdati dokument i odredio je da manastir uživa potpunu slobodu tj. da ne bude potčinjen ni protosu ni igumanu Vatopeda. Obnova Hilandara je brzo napredovala i već sredinom godine u njemu je otpočeo monaški život. Za prvog igumana Sava i Simeon su odredili monaha Metodija, svog odanog saradnika. Istovremeno su pozvali Stefana Nemanjića da i on postane ktitor manastira tako da je Hilandar bio pod pokroviteljstvom tri člana srpske vladarske porodice.

 Simeon je u Hilandaru umro 13. februara 1199. godine. Sava je uz njega bio do poslednjeg časa i dirljivo je opisao te trenutke. Ubrzo je Sava nastavio da radi na organizovanju Hilandara. U proleće 1199. Sava je opet otišao u Carigrad gde je car Aleksije III izdao još jednu hrisovulju kojom je potvrdio ranije stečena prava Hilandara i dodao mu je opusteli manastir Zig na južnoj obali Svete gore. Do avgusta iste godine Sava se vratio u Hilandar koji je brzo rastao. U vreme Simeonove smrti u njemu je bilo 10—15 kaluđera, da bi se nakon nekoliko godina njihov broj povećao na devedeset. Po Savinim rečima, manastir je postao veličasntven. Za Hilandar je Sava izradio tipik (manastirski ustav) na osnovu tipika manastira Bogorodice Evergetide sa čijim se životom upoznao tokom svojih boravaka u Carigradu.

Do 1200. godine Sava je postao veoma važna ličnost na Svetoj gori. Tih godina Savu je privlačio usamljenički život ispunjen molitvom. Kupio je isposnicu u Kareji koju je posvetio svetom Savi Osvećenom i gde se povlačio sa jednim ili dvojicom monaha živeći u strogoj askezi. I za Karejsku keliju (ćeliju, isposnicu) Sava je napisao tipik.Iako je Sava već uživao ogroman duhovni autoritet, i dalje je bio samo kaluđer, te ga je sredinom 1200. godine episkop Jarisa rukopoložio za đakona, a potom i sveštenika. Sledeći Savin uspon u crkvenoj hijerarhiji desio se između 1200. i 1204. godine prilikom posete Solunu.9Događaji koji su se u ovo vreme dešavali u Srbiji — građanski rat između velikog župana Stefana Nemanjića i njegovog starijeg brata Vukana — sigurno su uznemiravali Savu. Nije ga ostavio ravnodušnim ni pad Carigrada 1204. godine. U podeli vizantijskih teritorija južna Makedonija, koja je obuhvatala poluostrvo Halkidiki i Svetu goru, pripala je Bonifaciju, markizu od Monferata. Položaj svetogorskih manastira postao je nesiguran pa su Savi braća pisala da prenese očeve mošti u Srbiju.